Многумина историчари и етнолози од соседните балкански држави се интересирале за историското минато и етнолошките карактеристики на Мијаците. Изразит интерес до првата половина од XX век за Мијаците пројавиле учените од Србија и Бугарија. Пред се, интересни и добро познати се делата на етнолозите Цвијиќ и К'нчов, кои разбирливо водени од политиките на своите држави во однос на Мијаците, како "нераскинлив" дел од нивните нации, овие учени несакајќи преку својата неоспорна стручност, можеби негде и претерано, ни ги "опишуваат" карактеристиките на Мијаците како нешто друго... посебно, од она што се нивните нации. Овде треба да се спомене и името на Томо Смиљаниќ Брадина етнолог родум од Тресонче кој што етнолошките карактеристики на Мијаците ги престави и на европска Франција. Исто така и обидот на Трајчев во 40-те години од XX век да напише еден вид историја за Мијаците. Од лингвистичка гледна точка пред се за малореканскиот диалект-говор треба да се спомене и истоименото делото на Григоров од 1907 година. Има многу дела и писатели од соседните држави кои во рамките на своте звања и професии се обиделе да докажат, разјаснат или обработат нешто за Мијаците. Помалку преставени меѓутоа се делата на сестрите Јанковиќ. Нивните дела се ретки во македонски библиотеки, тешко достапни, не се преведени на македонски јазик. Делата ги наоѓаме како попратен дел од некој поголем труд или текст на некој македонски етнолог во форма на кратко објаснување или пак само како фуснота во кое е преставено некои дело-тврдење на сестрите Јанловиќ. Самото нивно споменување во современите македонски етнолошки дела буди интерес кај обичниот читател, и желба да прочита што сестрите Јанковиќ напишале за нашите стари, за животот и обичаите.
Сестрите Јанковиќ во истражувањата во западна Македонија, ги забележале разликите помеѓу Мијаците и Брсјаците. Тие покрај информациите кои ги даваат за традиционалната игра прават осврт и на етнографските моменти. Во дел од играчкиот репертоар на Мијаците и Брсјаците ја забележуваат изразената патријалхалност на Мијаците и поголената слобода во текот на играта кај Брсјаците.
Разликата меѓу двата етнички предели сестрите Јанковиќ ги забележале и на соборот во манастирот Св. Богородица Пречиста во кичевско. На овој собир кај манстирот доаѓале и Мијаци и Брсјаци, но кога се формирле ората тие едни со други не се мешале.*
Забележаните моменти од овој манастирско собир (од 1940 година) кои се однесуваат на Мијаците, како и неки делови за Брсјаците, во оригинал ќе Ви ги преставам. Оригиналниот текст не сме во можност да го преведеме и во целост е на српски јазик. Текстот е објавен во "Гласник етнографског музеја у Београду", књига 15, Београд 1940. Во Гласникот од страна 95 до страна 112 се наоѓа текстот со наслов "Народне игре у Кичеву и околини" од Љубица С. Јанковиќ. Од 104 до 108 страна е делот кој за нас е интересен а се однесува на присуствот на Мијаците на соборот во манастирот Св. Богородица Пречиста.
Самиот манастир кој што Мијаците накратко ги именуваат како Пречиста Кическа за нив е од голема важност. Обновен е и во секој поглед низ годините помган од Мијаци. Еден од најзначајните игумени на манстирот е аџи Симеон Слзданоски од Лазарополе, а Ѓурчин Кокалески еден од најголемите помагатели на мастирот. Неистражена е земната врската меѓу манастирот Пречиста и Бигорскиот манастир како центри кои влијаеле во културно-присветното издигање на Мијаците но и на Брсјаците во XIX и првата половина од XX век. Љубица С. Јанковиќ во дел од текстот запишува "... собор код женског манастора Свете Пречисте кичевске...", со кој податок дознаваме дека приближно во 30-те години од XX (ако не и порано) манастирот е женски (како и денес), податок кој што за изминатите години е поразличен од фактот дека овој манастир е машки манастир. Во сите други записи од средината на XX век во овој манастир егзистира машка монашка обител. Во уводниот дел од текстот "Народне игре у Кичеву и околини" од Љубица С. Јанковиќ во некои делови се зборува за Мијаци, ќе бидат преставени и тие фрагменти со назнака од која страна се извлечени.
 |
| Пречиста |
Разликата меѓу двата етнички предели сестрите Јанковиќ ги забележале и на соборот во манастирот Св. Богородица Пречиста во кичевско. На овој собир кај манстирот доаѓале и Мијаци и Брсјаци, но кога се формирле ората тие едни со други не се мешале.*
Забележаните моменти од овој манастирско собир (од 1940 година) кои се однесуваат на Мијаците, како и неки делови за Брсјаците, во оригинал ќе Ви ги преставам. Оригиналниот текст не сме во можност да го преведеме и во целост е на српски јазик. Текстот е објавен во "Гласник етнографског музеја у Београду", књига 15, Београд 1940. Во Гласникот од страна 95 до страна 112 се наоѓа текстот со наслов "Народне игре у Кичеву и околини" од Љубица С. Јанковиќ. Од 104 до 108 страна е делот кој за нас е интересен а се однесува на присуствот на Мијаците на соборот во манастирот Св. Богородица Пречиста.
 |
| Билтен |
Самиот манастир кој што Мијаците накратко ги именуваат како Пречиста Кическа за нив е од голема важност. Обновен е и во секој поглед низ годините помган од Мијаци. Еден од најзначајните игумени на манстирот е аџи Симеон Слзданоски од Лазарополе, а Ѓурчин Кокалески еден од најголемите помагатели на мастирот. Неистражена е земната врската меѓу манастирот Пречиста и Бигорскиот манастир како центри кои влијаеле во културно-присветното издигање на Мијаците но и на Брсјаците во XIX и првата половина од XX век. Љубица С. Јанковиќ во дел од текстот запишува "... собор код женског манастора Свете Пречисте кичевске...", со кој податок дознаваме дека приближно во 30-те години од XX (ако не и порано) манастирот е женски (како и денес), податок кој што за изминатите години е поразличен од фактот дека овој манастир е машки манастир. Во сите други записи од средината на XX век во овој манастир егзистира машка монашка обител. Во уводниот дел од текстот "Народне игре у Кичеву и околини" од Љубица С. Јанковиќ во некои делови се зборува за Мијаци, ќе бидат преставени и тие фрагменти со назнака од која страна се извлечени.
НАРОДНЕ ИГРЕ У КИЧЕВУ И ОКОЛИНЕ
"Брсјак е сточар, али још више земљорадник. Иако је добар радник и у погледе земље богатии од Мијака, који је злопатник пасивниг краја, опет је Брсјак на изглед сиромашнији и невољнији. Јер он неопаже много на форму и спољашност, и као да му није стало до тога да направи утисак; при томе не мери ни за стегу, ни за самодициплину. Мијак је, на против, веома осетљив, на све то воли да се покаже с лепе стране, углаћен је, има самоконтроле, осећање мере и личног достојанства.
Ове особине као да су се искристалисале како у мијачком, тако и у брсјачком начину играња; са том разликом што Мијаци боље чувају своји стари стил од Брсјака, који све више одбацују не само стил из прошлости него и саме игре у којима су се силом прилике тако формирали... Од брсјачког старог начина играња остало је нешто у стилу старијих жена, особито сељанки. Они су мајстори у тешким колама, док мушкарци, с молом изузетку, у погледу традиције данас у главно не иде даље од лаких кола. Код Мијака е обратно: мушкарци играју Тешкото док се жене задовољавају колима типа Лесното.
Такав какав је био у животу и у игри, Брсјак је у односу према Мијацима, још и данас у неком подрећеном положају. Он као да не се буни што на њега Мијак гледа мало са висине. Он као да још ни сам није нашао себе и поста свестан своје снаге. (стр.96)... Сасвим неизвесно од мушкарца, брсјачка сељанка кичевског краја не само игра, него она са сигурношћу води тешке кола. А као коловоћа, уме она и фигуре самостално да изводи, стилски истинито, технички усавршено. Мијачка жена нема тог права, и остае у сенци мушкарца, као што данашњи Брсјак у том погледу остае у сенци брсјачке жене. (стр.97)...
(од стр.104)... Света Пречиста о Малој Госпоћи. - Сабор код женског манастира Свете Пречисте кичевске пружа велику смотру не само брсјачких него и мијачких народни игара. ... обновљена средином ХIХ века од мијачких главара из разних мијачких села, сваке године о Малој Госпоћи прикупља читави каравана Брсјака и Мијака. ... Сакупи се тада на десет до дванаест хиљада ходочасника. ... Ту се могу видети чак и Охрићани из Сливова, Гостиварци из Жељезне Реке, Мавровци из Нићифорова, Брсјаци из Сувог Поља, Мијаци из Галичника, Тресонча, Гара, Лазаропоља, Ехловца итд. ... (од стр.105) Богати мијачки печалбари су одувек најдарежљивији приложници манастиру. А сиромашни Брсјаци припашу кецеље, па кувају, служе госте из далеких крајева, чувају и напасају нихове коње. На тај начин они прилажу на здравје за здравље своју усрдну службу Светој Пречисти. ... Ове 1940 године, пред полазак у Свету Пречисту ради снимања, замолила сам мијачког печалбата у Београду, г. Владу Фидановића из Лазаропоља за нека обавештања о манастиру. Тада сам чула да се код Мијака много пази да се намера за одлазак на овај сабор по сваку цену оствари. ("Кад таксаш на Богородица, ти то испуни па ма шта се десило".) Чим неко макар само помисли да тамо иде, то је већ заветна мисао, и он ће све жртве поднети, само да се не огреши о тај завет. О својој намери, мећутим, све до поласка неће никоме говорити. Мијачка млада, прве године по венчању, треба неизоставно треба да иде на тај сабор, макар се породица и задужила да својој невести створи средства за одлазак и дар манастиру.
Светао је спомен у овом брсјачком крају на мијачке главаре који обновише манастир. Лазаропољски главар и градитељ Ћурчин Кокале... у поново време подизање манастира имао је значајну улогу... са Томом Томоским и Хаџи-Васиљком из Галичника, са Сарџом Брадином из Тресонча, свесрдно је потатицао народ брсјачког и мијачког племена, чак и сам у том сараћивао, да се довуче довољно бигора за обнову манастира. Слушали су га и својски се одазивали. Тако је обовљено ово свтилиште у коме ће се народ у најтежим тренуцима морално крепити и духовно успокојавати. Зато се и данас гостима из мијачким села у овом брсјаком манастиру указуе нарочита пажња: долазак мијачких група објављује се манастирским звонама. Мијацима се уступају најлепше собе у засебном конаку, брсјачка послуга ставља им се на располажење.
Ове године су Мијаци из Гара (се мисли на Гари) били најмногобројнији, док сум Мијака из друге насеља били малобројнији. Лепе и богато накићене мијачке невесте првог дана уочи празника губеле су стоећи у манастирским собама. Другога дана на Малој Госпоћу, под теретом клашње, веза, злата, сребра, игленица, пафти и сребрених низалки, полако и достојансвено се кретали у коло. (стр.106) Нарочито су сјајно биле опремене гарске, лазаропољске и галичке младе аристократског држања, мећу којима је било правих лепотица. Док су се Мијаци првога дана и ноћи одмарали од дугога пута, мећу нима јњ владао примеран ред. На лицу им се једва мога видети умор, као што се и оно свечано расположење, које их је искупило, није много испољавало. (...)
Љубезни старешина (главар, коџабашија) села Гара (Гари), Крста Јефтиновић са уздржљивим поносом говорио је о лепоти старих мијачких обичаја, са критичком напомену да Мијаци много греше шта узимају сасвим младе девојке. Умиљата Лазаропољка Дола, из печалбарске породице Аврамовић, која је у манастир дошла са својом новом јетрвом, једном руменом младим и нењим младожењом, срдечно је позвала у коло још прве вечери, јер Лазаропољци не одмарају.
Задовољство је било посматрати Мијаке како за време обеда ни у једном тренутку не покзују сметност и ужурбаност. То им ни иначе није у природи; у овом моменту поготово нема места журбе када су дошли у манастир у првож реду ма молитву, и када за играње има толико времена. Лазаропољци, којо у прошлост и данас су давали највише манастиру, заедно са Галичанима седели су у засебне одаје за столовима, на којима је било прострото бело свилено платно. Гарчани и Тресончани седели су на потпуно новим, меким и топлим (се мисли на мутавчиња) мутавчетима (ћилимовима), кои су за манастир нарочито ткани. Брсјачка послуга донела им је потпуно нове дотле неупотребљене дрвене кашике, и раздавала чанке са чорбастим посним пасуљу (и јагнећем печење судрадан). Мијаци су јели полако, господски. (стр.107)
Ујутру, су остојали службу, примили нафору и свету водицу са извору у манастиру, предсли свој дар Свету Пречисти, па тек онда натенане доручковали. Старији ни после доручка нису пожурили у колу; само младићи и младе невесте ухватили су се да играју. Развило се прво мијчко Лесното па Тешкото. Водие је млади гарски коловоћа Спасоје Анћеловић, који се одликује; као и код сваког лазаропољца, на који им се несмеш ухватити у коло кад они сами играју; изванредно лепим и хармоничним сатавовима, али који мирни део доста убрзава; несвојсвени за лазаропољци кои пазе до краја у коло на хармонијом. Галичани и Тресончани играју грубљије и не маре ставовима и хармонију кола. Мијачко женско коло у овој велелепној невестинској опреми заиста је засењивало. Брсјаци су почели да се слукупљају и да их са дивљењем посматрају. У подне, Брсјаци са сабора исчезавају нечујно и неопажено, као да их нека невидљива струја односи. Остаје само брсјачка послуга да служи Мијаке.
После ручка, простор око манастира је већ сасвим испражњен. Тек тада ће се у игру ухватити и статији Мијаци. Из тог кола неће изостати ниједан Мијак који ке доша на собор. Старешина села Гаре, као једини главешина на овогодишњи собор, повео је около манастирске цркве вечико мијачко коло уз песму: "Оро се вије крај манастора" - песма шаљивог карактера; око манстира може да се игра и уз друге песме. У колу су били и печалбари Грачани који су се недавно вратили из Пољске: Бисо Соколовић и Божин Божиновић. Али и поред дугог осуствања од куће, нису заборавили ово обредно играње, ни значај Свете Пречисте за нихиов краја. Замољена повела је за "атар" Лесното и држеча седамдесетгодишња Павловица Хаџијеска из Галичника, мати седамнаесторо деце, жена чувеног "цара Цигана" и учитеља пок.Павле Хаџиеског. У овом мијачком скупу недостајале су само девојке, јер онин уоште не долазе на сабор код свете Пречисте.
Ове године су Мијаци из Гара (се мисли на Гари) били најмногобројнији, док сум Мијака из друге насеља били малобројнији. Лепе и богато накићене мијачке невесте првог дана уочи празника губеле су стоећи у манастирским собама. Другога дана на Малој Госпоћу, под теретом клашње, веза, злата, сребра, игленица, пафти и сребрених низалки, полако и достојансвено се кретали у коло. (стр.106) Нарочито су сјајно биле опремене гарске, лазаропољске и галичке младе аристократског држања, мећу којима је било правих лепотица. Док су се Мијаци првога дана и ноћи одмарали од дугога пута, мећу нима јњ владао примеран ред. На лицу им се једва мога видети умор, као што се и оно свечано расположење, које их је искупило, није много испољавало. (...)
Љубезни старешина (главар, коџабашија) села Гара (Гари), Крста Јефтиновић са уздржљивим поносом говорио је о лепоти старих мијачких обичаја, са критичком напомену да Мијаци много греше шта узимају сасвим младе девојке. Умиљата Лазаропољка Дола, из печалбарске породице Аврамовић, која је у манастир дошла са својом новом јетрвом, једном руменом младим и нењим младожењом, срдечно је позвала у коло још прве вечери, јер Лазаропољци не одмарају.
Задовољство је било посматрати Мијаке како за време обеда ни у једном тренутку не покзују сметност и ужурбаност. То им ни иначе није у природи; у овом моменту поготово нема места журбе када су дошли у манастир у првож реду ма молитву, и када за играње има толико времена. Лазаропољци, којо у прошлост и данас су давали највише манастиру, заедно са Галичанима седели су у засебне одаје за столовима, на којима је било прострото бело свилено платно. Гарчани и Тресончани седели су на потпуно новим, меким и топлим (се мисли на мутавчиња) мутавчетима (ћилимовима), кои су за манастир нарочито ткани. Брсјачка послуга донела им је потпуно нове дотле неупотребљене дрвене кашике, и раздавала чанке са чорбастим посним пасуљу (и јагнећем печење судрадан). Мијаци су јели полако, господски. (стр.107)
Ујутру, су остојали службу, примили нафору и свету водицу са извору у манастиру, предсли свој дар Свету Пречисти, па тек онда натенане доручковали. Старији ни после доручка нису пожурили у колу; само младићи и младе невесте ухватили су се да играју. Развило се прво мијчко Лесното па Тешкото. Водие је млади гарски коловоћа Спасоје Анћеловић, који се одликује; као и код сваког лазаропољца, на који им се несмеш ухватити у коло кад они сами играју; изванредно лепим и хармоничним сатавовима, али који мирни део доста убрзава; несвојсвени за лазаропољци кои пазе до краја у коло на хармонијом. Галичани и Тресончани играју грубљије и не маре ставовима и хармонију кола. Мијачко женско коло у овој велелепној невестинској опреми заиста је засењивало. Брсјаци су почели да се слукупљају и да их са дивљењем посматрају. У подне, Брсјаци са сабора исчезавају нечујно и неопажено, као да их нека невидљива струја односи. Остаје само брсјачка послуга да служи Мијаке.
После ручка, простор око манастира је већ сасвим испражњен. Тек тада ће се у игру ухватити и статији Мијаци. Из тог кола неће изостати ниједан Мијак који ке доша на собор. Старешина села Гаре, као једини главешина на овогодишњи собор, повео је около манастирске цркве вечико мијачко коло уз песму: "Оро се вије крај манастора" - песма шаљивог карактера; око манстира може да се игра и уз друге песме. У колу су били и печалбари Грачани који су се недавно вратили из Пољске: Бисо Соколовић и Божин Божиновић. Али и поред дугог осуствања од куће, нису заборавили ово обредно играње, ни значај Свете Пречисте за нихиов краја. Замољена повела је за "атар" Лесното и држеча седамдесетгодишња Павловица Хаџијеска из Галичника, мати седамнаесторо деце, жена чувеног "цара Цигана" и учитеља пок.Павле Хаџиеског. У овом мијачком скупу недостајале су само девојке, јер онин уоште не долазе на сабор код свете Пречисте.
Цело после подне, и целу ноћ, насавља се играње Мијака, и расположење, као и обочно код њих, постепено расте, да преку ноћи достигне врхунац. Ујутрос, испраћени брсјачокм послугом и звнењем знона, Мијаци ће поседати на својим лаке брдске коњиће и вратићесе војим кућама. Успомен на сабор код Свете Пречисте носиће у души као нешто најсветије.
Штета је што су ретку лепу етнографску слику коју су на сабор пружили Мијаци, донекле кварили "цивиљаши" и сељаци за качкетима. Тако исто, жалосна је појава што се и у музику пратњу почела да увлачи и блехмузика. Ислам и његовух браћа од стрица, синови чувених лазаропољских свирача Исака и Мајо имали, су додуше и зурлу и тупан, али су ("за парче леба") пружили предимно брсјаке оно што су тражили. Модернизовање је, дакле, почело и код кичевске Свете Пречисте.
б) Брсјаци на сабор код Свете Пречисте. ...".
Подготвил Мојсо Поповски
простете за граматички и правописни грешки во однос на македонскиот јазик-текстот е во изработка. делот на српски е во целост препишан.
основна литература:
Гласник етнографског музеја у Београду", књига 15, Београд 1940, стр.95-112; "Народне игре у Кичеву и околини" од Љубица С. Јанковиќ; стр.104-108.
дополнитрлна литература:
* Универзитет Гоце Делчев Штип, Годишен зборник, година 2, бр.2; Пишаните и визуелните извори за традиционланите игри..., доц.мр. В.Јаневски, стр.151-157.
ПОВРЗАНИ ЛИНКОВИ
основна литература:
Гласник етнографског музеја у Београду", књига 15, Београд 1940, стр.95-112; "Народне игре у Кичеву и околини" од Љубица С. Јанковиќ; стр.104-108.
дополнитрлна литература:
* Универзитет Гоце Делчев Штип, Годишен зборник, година 2, бр.2; Пишаните и визуелните извори за традиционланите игри..., доц.мр. В.Јаневски, стр.151-157.
ПОВРЗАНИ ЛИНКОВИ