ЈОВАН ЦВИЈИЌ, "БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРОВО И ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ЗЕМЉЕ" кн.II.

ЈОВАН ЦВИЈИЌ, "БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРОВО И ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ЗЕМЉЕ" кн.II.
дел. Мијачка група (западномакедонски варијетет).
Мијачка група (западномакедонски варијетет)

СРПСКА ГЛЕДНА ТОЧКА
"Група правих Мијака, који себе тако зову и које околно становништво назива Мијацима, ограничена је поглавито на област Мале Реке, леве Радикине притоке. Њихова су села Галичник, Лазаропоље, Тресонче, Селце, Росока, Сушица, Гаре и Осој, а има их још на Радици, око манастира Јована Биогорског, где су ретка села чисто хришћанска, као Битуша, Горње Косоврасти и Горње Мелничане, док остала имају мешовито хришћанско-муслиманско становништво, као Требиште, Радостуш, Јанче и др. Становништво ових села, и муслиманско и хришћанско, говори српским дебарским дијалектом, и сви су, нема сумње, Мијаци. Тамошњи хришћани зову муслиманско становништво ове групе погрдним именом Торбеши. У долини Радике, пред Дебром, Мијаци допиру у села Косоврасти и Мелничане.
Северно од Дебра, све десном страном Црног Дрима, наилази се још увек на мешовита српско-арбанашка села, која се пружају на север готово до Пишкопеје где се додирују са компактном арбанашком масом у Љуми. Ово становништво називају именом Пољаш. Они се од правих Мијака разликују по занимању, по ношњи и по душевним особинама.Мијачка област и њихов начин живота исти су као и у Радици. Земљиште је састављено од плеозојских шкриљаца са овде-онде уметнутим кречњаком. Брда Русин и Говедарник изнад Галичника састављена су из кречњака. Земљиште је јако рашчлањено. Изнад речних изворишта и дубоких долина, а изнад шумске зоне, су простране површи, сувати Стогова, Бистре, Јаме и Дешата. Овде се местимично наилази на карсне појаве и на понорнице (Тонивода на Бистри). Ово је један од најзабаченијих и најскривенијих крајева на Полуострву.Села су или на странама долина или на површима, као Галичник, Лазаропоље, Росока и Гаре, или су на проширеним деловима долина, као Тресонче, Селце, Косоврасти и Мелничане. Ова су села не само на великим висинама и у тешко приступачној планинској области већ и на веома скривеним положајима. Из долине Радике не могу се видети, као уосталом и цела област Мале Реке. Треба се попети неколико стотина метара изнад Радикина корита, да би се дошло до главног села, Галичника, па се и оно угледа тек када се дође до првих његових кућа. Са овом особином ова област јако потсећа на аромунска насеља у Пинду. Нема ниједног пута за мијачку област, и у њу се може приспети само путањама и кириџиским стазама. Најбоља је она која води из Лазаропоља у Малу Реку а пролази испод села Осоја. Са висине се види, како многобројне путање полазе из села пењући се уза стране и правећи небројене кривине, да би се напослетку изгубиле у планини. Тек су 1914 године Срби подигли друм кроз Радику, на који излазе путање што се спуштају из мијачке области. Кола па чак и двоколице били су тамо потпуно непознати. Преносило се само на коњима и магарцима. Нико не може живети у овоме удаљеноме крају Полуострва осим правих печалбара или сточара са стадима. Доб
ија се утисак да су они изабрали ове положаје због тога, да би само они могли ту живети.Осим што су ова села веома неприступачна (најнеприступачнији је Галичник, Лазаропоље у мањој мери) она су још и најако ветровитим положајима и са великим хладноћама. У августу већ падне слана а зима освоји у септембру.Већина села су истога типа као и аромунска. Такав је нарочито Галичник.Осим млечних производа (сирева и кисела млека које се целе године држи, јер га метну у бакарне судове, прелију слојем масла и херметички затворе) све друго купују, почевши од жита па до најобичнијег поврћа, као паприке. Непрекидно иду каравани преко Бистре на Маврове Ханове и одатле преко Влајинице за Гостивар на трг. Све морају до јесени набавити и сложити у своје куће, јер зима рано наступа и онда снегови завеју све путеве. У селу нема ни хана ни пекарнице. Свака кућа спрема за себе све што је потребно за живот. Иначе су гостољубиви и путник увек нађе у приватним кућама склоништа и хране.Тресонче, Селце и Осој заузимају положаје који потсећају на положаје планинских села моравске Србије. Нижа су од Галичника. Око њих су баште са поврћем а местимично њиве и ливаде, којих има све више уколико се више спуштамо низ долину Радике и приближујемо Косоврастима и Мелничанима. Куће су сличне словенским кућама околних области. Око њих се овде-онде види и по нека зграда, житница или кошара. И поред ових разлика њихово становништво, као и становништво Галичника и Лазаропоља, не живи од земљорадње: понеки се баве сточарством, док су сви остали печалбари.Види се чудан појав: велика села која су готово без везе са земљиштем, чије становништво зарађује и купује све што му треба изван своје околине. Овај готово неприродан начин живота главна је одлика скоро целог мијачког племена. Ма да становништво Македоније уопште иде у печалбу, ово је најпотпунији тип словенских печалбарских насеља. Све мушкиње, почевши од десете до дванаесте године, иде у печалбу. Они не презају да иду и у даљне земље, ако им се тамо укаже прилика да више зараде. У печалби се баве по више година, и тек се онда враћају на краће време, на два до три месеца, па затим наново одлазе. Мало је оних који сваке године дођу кућама на један до два месеца. Само кад сасвим остаре враћају се и стално остану до смрти код своје куће. Има их који остану у иностранству и више се не враћају.Печалбари ове групе иду по свима балканским земљама: у Румунију, у Србију, у Бугарску и у Цариград; иду чак у Малу Азију, у Мисир, а у новије време и у Америку. Лети их има у већем броју по селима; запажа се, да је њихов менталитет преиначен према земљама у којима су живели; многи од њих су усвојили и њихова национална осећања. Често су слали децу на школовање у Србију или у Бугарску. Неки су, запазивши пропагандске тежње разних балканских држава, умели одмах да их искористе. Тако је нпр. један сељак из Галичника примио знатне суме из аустриског конзулата у Солуну да преобраћа Галичане у католичку веру. Он је врло савесно обавестио своје саплеменике о мисији која му је поверена, и на томе се свршило његово посредовање. Из потсмеха су га прозвали „католиком".Мијаци се баве свима пословима: они су дућанџије, механџије, предузимачи и халваџије; раде као надничари, као фабрички радници и у америчким рудницима. У селу су обично само старци који живе од новца што га шаљу печалбари, затим деца испод десет година и жене. Пошто сврше свакодневне домаће послове, који нису велики, жене проводе остало време у израђивању и оправци одела за себе и за људе. С времена на време пролазе путујуће терзије и они довршавају оно што жене нису могле урадити.Ипак у сваком селу има по неколико породица са доста стоке. Ове се породице, иако имају по једног или више чланова у печалби, баве и сточарством, и од њега живе. После Ђурђевдана се дижу на бачила где подижу привремене станове, праве сиреве и масло и продају вуну и овце. Пред зиму слазе у јегејско приморје где напасају стада на пашњацима које су закупили. Раније су слазили у Мусакију, у Арбанији, поред Јадранског Мора. Враћајући се са зимовања, они су, као и Аромуни, куповали и на коњима доносили кућне потребе; те се из тога и код њих развила трговина. Нарочито су у Елбасану куповали со и уље и носили у Гостивар и у Тетово и продавали. Многи су се од њих били усавршили у овој трговини, али је све ово нестало због несигурности.Наишао сам на два три стара сточара од преко 60 година који никада нису били печалбари. То су снажни људи, испечени и ишибани планинским непогодама, очврсли и издржљиви, свеже и бистре памети. Ово је прави ранији мијачки тип.Живот се код Мијака овако развијао:До средине 19. века сточарство је било јако развијено и свака је кућа имала доста стоке. Сточарство је постепено опадало и данас је готово ишчезло због арбанашких отмица, убистава пастира и све веће несигурности. Пљачке су вршили поглавито Арбанаси из области између Љуме, дебарске Малесије и Охридског Језера. То је становништво врло сиромашно, често гладно и дивље, и код њега су беда и безвлашће допринели развитку ове „пљачкашке привреде". Уколико је сточарство опадало утолико је кирџијање било знатније. Али је и ово занимање било несигурно, јер су Арбанаси пресретали кириџиске караване и отимали им робу, стоку и новац. Одувек су Мијаци имали својих печалбара и не памти се, да су мијачка села била без њих. Али нарочито од средине 19. века, поглавито због тога штo није било других прихода, печалбарство се све више развијало до данашњих размера. Тако су Мијаци променили занимање: готов новац се лакше сакрије но стадо и не мора се носити уза се. Мијачка ношња, нарочито женска, врло је карактеристична. Најинтересантнији је део мушке ношње, који се из ове области распростро овде-онде по Македонији, ћеиаре или ћеие, црна сукнена горња хаљина, која нарочито покрива рамена и леђа и која је слична хавелоку (пелерини). У неким селима га зову зобонче. Мијачка капа је слична црногорској; а зову је ћулавче. Остали су хаљеци онакви као и свуда по Македонији, само су овде од грубог, црног сукна. У дебарској жупи, која се граничи са мијачком облашћу, ћепе је са ресама и куповно: израђују га битољски кројачи. Док је код људи обично црна боја, код жена и деце је боја одела и везова црвена, и то вишњева или крмезна, дакле затворено-црвена, боја. То је посебице мијачка боја. Ни у једној ношњи на Балканском Полуострву она не пада толико у очи као у мијачкој. На лепом летњем дану, кад сви изађу из кућа, особито изненађује ова црвена боја, која одудара кроз сиву боју земљишта, камених кућа и плочних кровова. Нарочито је у Галичнику дивно погледати малу, али здраву и румену децу, потпуно обучену у одело вишњеве боје: ,,чакшире", „зобонче" и „долама".Сви делови женске ношње су исте затворено-црвене боје. Нарочито су карактеристични везови на кошуљама: цео рукав од рамена је особито лепо извезен шупљикаво, са геометриским шарама, а тако исто и груди и јака. Сви ови везови захтевају пипав и дуготрајан рад. Нарочито је богато извезена шнока, невестинска кошуља, која се после свадбе само још неко време о празницима и о свечаним данима носи, затим се оставља и предаје ћеркама о удаји.Исто је тако карактеристичан као тнока и старији облик дарине, велике вунене махраме, која се носила на глави. Осим малог квадрата у средини, сва је дарпна украшена везовима вишњеве боје. На новијој дарпни се постепено увећава квадрат (бело поље) у средини, док извежене ивице постају све уже.Врло је интересантан и „превез" који се овде зове сокај. Носи се на глави и спушта се преко леђа. Крут је, од грубе вуне вишњеве боје, са црвеним ресама при дну: често је поткићен белим и сјајним ђинђувама. Сокај носе само невесте, и то прве три године. Он није посебно мијачки хаљетак јер је раније ношен и по целој западној Македонији, у којој су га понеке старе жене очувале. Досад се нарочито одржао код Мијака и код Голобрђана на левој страни Црнога Дрима.Вишњеве боје су и чарапе и појасеви. Појасеви су код мијачких жена краћи и спретнији него у осталој западној Македонији.Горња хаљина, клашеник или зубун, је од беле вуне и покривен црвеним украсима и везовима.У целини узевши овакве ношње нема ни један крај на Балканском Полуострву. То је карактеристична мијачка ношња, коју сачувају и кад се отселе, као што је то случај са онима који су се населили у Смиљеву код Битоља и у Крушеву.Као печалбарски живот, тако и мијачка ношња указује на везе са сточарским Аромунима. Чак и називи за поједине делове одела, као дарина, сокај и др., аромунског су порекла.Исто је тако врло карактеристичан мијачки дрворез. О пореклу његових мотива као и о уметничкој вредности овога дрвореза не може се говорити без нарочитих проучавања. Али је знатно, да нико од Јужних Словена није дао толико дрворезачких творевина колико Мијаци. По многим кућама се виде столице, наслони од клупа и таванице у собама са дрворезом. Још и данас има дрворезаца у селу Осоју, као што има зоографа, иконописаца, који раде црквене слике, у селу Лазаропољу. Огромни иконостас манастира Св. Јована Бигорског, израђен пре 110—120 година, дело је два мајстора из Осоја. Неки од ових дрворезаца дали су врло лепе мотиве у орнаментици, иначе су узимане махом слике из црквенe историје. Пао ми је у очи Санзовинијев венац, који је талијанског порекла. Мијачки су мајстори радили и дрворез у цркви Св. Спаса у Скопљу. И по другим црквама западне Македоније има њихових дрворезачких радова од веће или мање вредности. Мијаци су се бавили овим послом и изван своје области: њихових дрворезачких радова има и по многим црквама моравске Србије. Њихов дрворез ме је потсетио на многе резбарије које се виде по кућама и по црквама у Карпатима.То су све били самоуци, који су своју уметност један од другога угледањем примали. Као што се види по Санзовинијеву венцу они су бавећи се у печалби умели да запажају и да се науче.Код Мијака, као и у мавровској групи, нисам запазио ниједан монголоидни тип. Али има доста црномањастих, кашто гаравих, нарочито у Галичнику и у Лазаропољу. Ипак превлађују смеђи, а овде-онде има, као у Тресончу, и потпуно плавих типова.Раста су средњег, па чак и малог; врло су ретки високи и крупни људи. Жене су им уопште крупније и пуније од људи, и није редак случај, да је жена крупнија и виша од човека.Мијаци се жене и удају само међусобно. Не зна се ни за један брак са Брсјацима који су у њихову суседству: у Копачу, Кичеву, итд. Сматрају их за људе просте, дивље, без укуса, и готово презриво рекну за њих и за њихове особине: Брсјачиште. Мијаци сматрају себе за нешто више од свих својих суседа: од сељака дебарске Жупе, од дебарских Пољана и нарочито од Голобрђана с друге стране Дрима. Ове последње презриво зову Улуфима или Кецкарима (козарима), и за њих кажу да имају простачке и дивљачке обичаје.Чини ми се, да ниједно друго становништво централног типа нема више поноса и тежњи за самосвојношћу и самосталношћу него Мијаци. Поносе се својим именом и имају нечега свога, својственога и самосталног. Кротки, тихи, по изгледу смерни, давали су доста разумних људи који су се одликовали окретношћу и вештином и умели да штите интересе свога племена и да га паметно воде. Али су имали и силних типова, од своје ћуди, који опомињу на неке Динарце. Још се и сада сећају Јована Опуте из села Битуше, који је умео да улије страх Турцима, тако да су се пред њим дизали на ноге и поздрављали га када је на коњу пролазио. То је био богат сточар који је имао више од 2000 оваца. Жртвовао је све своје имање у одбрани хришћанске вере. До његова времена у неким мијачким селима су почели примати ислам. Самим својим угледом успео је да поврати у хришћанску веру три поисламљене куће у Галичнику, једну у Мелничанима и, како се каже, још више других у Тресончи. Погинуо је 1840 године.Поглавито је мијачка творевина манастир Св. Јован Бигорски, чије је име више пута поменуто. Они су га обновили и издржавали. По једној историји која се чува у манастиру као да је основан 1020 године, а напуштен и порушен за време Турака. Тек 1743 године под архимандритом Харитоном Мијаци су га обновили; 1795 године подигли су цркву која и данас постоји. Прва звона му је поклонио 1837 године кнез Милош Обреновић, а друга два 1850 године Кара-Ђорђевићи. Најпознатији калуђери овога манастира су били Мијаци. Божја служба се у њему увек служила на словенском језику, и пре него што је основана егзархија.Захваљујући овоме манастиру одржала се словенска служба код хришћана у Малој Реци који говоре арбанашки. Мијаци су врло одани православљу. Свако село има по једну цркву коју сељаци брижљиво похађају; нека села имају и по две цркве. Њихова побожност личи на грчко - аромунску.Кад се погледа етничка карта, види се како је ово област у којој су се православни Срби одржали најдаље на западу. Арбанаси су продрли дубоко на север, у долину Црног Дрима и преко Љуме у Метохију, па чак и на југ од Охридског Језера. Овде се, око манастира, одржао хришћански живаљ чак и преко Дрима. Све ово показује велику улогу коју су имали Мијаци и њихов манастир у спречавању арбанашког продирања на исток.Мијаци су врло интелигентни. Нисам наишао ни на једног глупог и заваљеног. Они су ведри, бистри, присебни, брзо и добро схватају; умеју да господаре собом. Ове особине не произлазе из њихова печалбарског занимања. И сама чињеница што они најбоље успевају у печалби, знак је њихових знатних духовних способности. Умели су да се обогате и да дођу до великих положаја, нарочито они из Галичника, који су се разишли по свима балканским земљама. Али је још сигурнији знак њихових интелектуалних особина, што су им деца врло бистра. Учитељи који су били по разним областима централнога типа једногласно тврде, да нису видели интелигентније деце. Оно мало старих сточара, који нису путовали, изненадили су ме трезвеношћу мишљења и оштрином схватања. Познао сам неке породице плаве комплексије, нарочито у селу Тресончи, код којих је дубоко развијена осећајност и склоност размишљању. Код њих интелигенција није обрнута на „работу" и зарађивање. Укус и уметничке склоности, које смо поменули, доказ су да Мијаци и поред свих тешкоћа с којима су се имали борити нису могли огрезнути у „работу" централнога типа. Они су слободни и отворени више но ма која друга група овога типа. Осим тога су предусретљиви и гостопримни. У психичком погледу приближују се динарском типу.Као што смо видели, мијачка је област између Влахинице и Дримскога Грла, најзатворенији крај на Балканском Полуострву. Доскора није било осим коњских путања никаквих путова ни за Гостивар, ни дуж Радике, ни према Струзи. Пут за Стругу почели су градити Младотурци, друга два су израдили Срби после ослобођења (1912 године). Како је ова област била без веза са великим моравско-вардарским путем, није у масама учествовала у оним великим миграцијама које су захватиле чак и Полог. Исто тако је неприступачна и непроходна Арбанија спречавала везу ове области са Јадранским Морем. Од свега становништва централног типа Мијаци су најмање били изложени оном познијем развитку језика, одела, живота и навика, који је јако захватио моравско-вардарски варијетет и проузроковао дубоке промене у динарском типу.Овде се особито одржало старо балканско становништво, и све потсећа на далеку прошлост.У Радици се очувао стари начин сточарења, номадско сточарење, које су ови Југословени вероватно наследили од Аромуна. Одело украшено веома старинским словенским и аромунским шарама, без сумње је најстарија јужнословенска ношња. Језик је такође врло архаичан. Има муклих гласова. Старословенско „Ј'ус" се изговара на разне начине, као е, а, о (река, рака, рока == рука). Уцотреба члана, као и неких конструкција (имам чујено, имам видено), показује страни, вероватно романски утицај, можда утицај аромунског језика.Али поред ових архаичних особина запажају се и нови утицаји, проузроковани печалбом, који се нарочито осећају на људима, али све више захватају и жене и децу.Мијачка кућа и живот су са више угодности но што је случај код других сељака централнога типа. У њиховим кућама има кашто више предмета савременог напреднијег живота.Печалба, која је развила индивидуализам, уништила је задруге. Међу свима областима централнога типа у овој је најмање задруга. Одржало се само неколико код оних који се баве о сточарству.Начин мишљења се изменио код људи, према земљама у којима су били у печалби. Тако је и са језиком. Школе, а после ослобођења и војна служба и мешање учинили су, да има много деце и младића који говоре језиком Шумадије, задржавајући свој стари акценат.У погледу историске свести код њих има само трагова старе српске прошлости. Старији људи знају за косовску погибију и за „цара" Лазара и о „службама" (славама) још се певају песме којима се слави ово доба. Али сада, после јаке бугарске пропаганде, ређе их певају но у раније време. Мијаци врло много знају о Краљевићу Марку, за кога веле, да је родом „од Леген-град". Изнад торбешког села Присојнице има развалина од града. Мијаци причају, да је одатле војвода Дамјан отишао у бој на Косову. Имају и песме о зидању српског манастира Хилендара у Светој Гори.
Свака породица има славу („службу"). Средиште мијачког духовног живота је манастир Св. Јована Бигорског. Све што у њему има везано је у националном погледу за српску историју. У њему је врло стари поменик, ванредно лепо писан на пергаменту, чувен са своје израде, у коме је историја овог манастира; у њему се помињу само српски владаоци од лозе Немањића и српски архиепископи. Исто тако су на живопису на спољашњим манастирским зидовима насликани само српски владаоци до Косовске битке. Те је слике радио сељак зоограф из Лазаропоља. Уз то историја овог манастира, као и самих Мијака, показује, да су увек тежили за самосталношћу. Стално су се противили грчком језику у служби божјој. Кад се и њима хтела да наметне бугарска егзархија, њихови су калуђери умели одржати потпуну слободу према новој цркви и сачувати све српске старине којих је било у манастиру.У мијачкој историјској свести и предањима нема ничега бугарскога. Штавише особито изненађује, да бугарска пропаганда, старија и јача од српске, није могла код њих унети ничега из бугарске историје ни кроз школе ни преко свештеника. Добио сам утисак, да је егзархија у ову област слала махом нешколоване људе и да је за њих цела школска и црквена пропаганда била само средство да дођу до новаца, да се дакле изметнула у врсту печалбе.Док су мухамеданци врло ретки у Малој Реци, многобројни су у Радици. Зову их погрдним именом Торбеши. У географском погледу они су наставак зоне коју заузима православно становништво арбанашког језика. Највећа су насеља ових мухамеданаца: Жрноница, Болетин, Видуша, Присојница, Хаџиовце, Скудриње и Доње Косоврасти. Има и мешовитих села у којима су мухамеданци измешани са православним Мијацима. То су: Требиште, Радостуш, Велобрдо, Јанча и Могорче.Изгледа, да су Торбеши поисламљени у исто време кад и Горани у Шари. Сви знају, да су били хришћани, и то ми је и сам хоџа из Жрнонице причао. Последњи православни Мијаци који су живели у неким торбешким селима поисламљени су или су се отселили после 1863 године, јер се до тога доба помињу православни становници са српским именима у Присојници, Жрноници, Штировици и Дубову, у којима сад нема ниједног хришћанина. У Жрноници се један крај још и сад зове Поповска Махала. Менталитет ових поисламљених веома изненађује: њихове жене и њихова деца још увек долазе и траже лека у Бигорском Манастиру. Само хришћански светац може по њихову схватању да излечи мухамеданскеболеснике.Превлађују српски типови, тако да је немогућно разликовати поисламљене од православних Мијака. Жене и деца знају само српски, а људи још и турски и арбанашки. Арбанашки су научили због додира с Арбанасима, а турски у Солуну, Серу, Драми и Цариграду као печалбари.У печалби се Торбеши баве свима пословима, нарочито бакалским. Али пошто се они баве само ситним пословима, не стичу онаква богатства као православни из Галичника, Лазаропоља и других села. Као и православни Мијаци, и Торбеши су много патили од Арбанаса с оне стране Кораба и Дешата. Ови су крали и пљачкали целу област осим Жрнонице, у којој је за време Турака седео кајмакам (срески старешина) и било жандарма и нешто војске.Торбеши су, као и сви отпадници, врло одани мухамеданској вери. Немају онога поноса мухамеданских Срба у Босни, јер међу њима нема муслиманског племства.Торбешка су села збијенога типа, а таква је и варошица Жрноница. Превлађују двоспратне куће турскога уређења и кроја.О пореклу Мијака имам неки број података и запажања са мојих путовања[xix]. По свима природним особинама ово је могла бити једино област аромунских сточара. Вероватно да су они ту живели у почетку Средњега века, а несумњиво је, да су се по њој и доцније насељавали. Они су проводили лето на суватима, а зими су се спуштали на југ Балканског Полуострва, у јегејско илиј адранско приморје. Галичани имају предање, да су њихово село основали аромунски пастири који су дошли са реке Галика код Солуна. У Росоку су најстарији становници „Власи", који су дошли из Арбаније. Као што смо видели, у Лазаропољу има велики род Дракули, пореклом из Росоке, који се у ово село доселио пре 120 година. Готово сви су црномањасти, скоро гарави. У Галичнику има породица Цинцаревић. Међу Мијацима, нарочито у Галичнику, има највише јако црномањастих, са сјајним очима, који веома потсећају на цинцарске типове. Најстарија породица у Галичнику, једна од оних које су се доселиле са Галика, зове се Пуљевци. Све што смо раније рекли о ношњи, о називима њених појединих делова, о начину живота и о типу насеља, потсећа на Аромуне.Ови су се Аромуни стопили са неким старим словенским становништвом. Најстарија села, као нпр. Тресонче, по типу и изгледу су чисто словенска. Топографска су имена великом већином словенска (Бистра, Јама, Тонивода, Јастребац, Србиновица, Каменица, Зла Страна итд.). Ово су облици који немају ничега архаичног.Стару словенску основу појачали су многобројни досељени Словени из Арбаније. То је вероватно српско средњевековно становништво које је због све тежих прилика за живот напуштало Арбанију и повлачило се на исток. Тако у Лазаропољу има велики род Кокалевићи, који се пре 150—170 година доселио из Мата, из села Мацукала. Они који су остали у томе селу Мацукалу поарбанашени су и поисламљени, зову се Кокаји и има их 45 пушака. Доскора су поисламљени Кокаји и Кокалевићи у Лазарпољу који су остали православни одржавали срдачне везе и једни другима долазили о великданима и свадбама. Узајамност међу једнима и другима била је толика, да су заједнички плаћали крв приликом умира крвне освете и светили заједнички увреду и убиство. Занимљиво је, да је прабаба данашњих Кокалевића доведена у Дебар за време Карађорђева устанка као девојка робиња из параћинског краја у Северној Србији. Прадед Кокалевића видео ју је код једног бега и узео за жену.Из области Булчизе, с оне стране Црног Дрима (у изворишту реке Звезде или Ват-Зезе) су Џунгуловци или Хаџијевци у Лазаропољу. Они који су остали у Булчизи поисламљени су и поарбанашени. По казивању једног српског учитеља, који је тамо био општински деловођа 1914—1915 године, становници ове области знају да су били Срби и сачували су доста хришћанских обичаја. Тамо има и рушевина од цркава. Пред Велику Госпојину посте исто онако као православни, а не као Турци уз рамазан; сахрањују мртве по хришћанским обичајима, са прекрштеним рукама и ногама окренутим истоку, а не као муслимани са ногама окренутим југу и са рукама опруженим низ тело.У Галичнику има сриска породица Дурузовци, досељена пре 180 година из Драча (турски Дуруз) или из драчке околине. Има такође српских досељеника из области Черменике, која је у сливу реке Шкумбије, на 300 км. североисточно од Елбасана.Међу Мијацима има дакле много српских досељеника из Арбаније, на које ћемо такође наилазити и по другим областима, Пред процесом арбанашења и помухамедањивања они су делимично напуштали Арбанију и повлачили се ка средишту Полуострва.Уопште су Мијаци, који сада претстављају одређен тип, знатно друкчији од типова околног словенског становништва, постали мешавином старог словенског становништва са Србима који су се доселили с оне стране Црног Дрима и с Аромунима.Стапање је могло ићи овако:У великој давнини ово је била област насељена аромунским сточарима, који су живели у привременим летњим насељима. У Средњем веку су у њу продрли Словени и измешали се с овим старинцима, оснивајући по свој прилици своја села. Услед ове мешавине и додира настало је пословењавање Аромуна. Словени су се од њих научили на далека сточарска кретања, од њих су примили тип села, печалбу, исто тако и неке делове женске ношње. Доцније је било и нових прожимања: долазили су аромунски досељеници из Арбаније. Али је с друге стране и словенски елеменат био појачаван досељавањем Срба из Арбаније, нарочито у току последња два три века.Изгледа, да мијачко исељавање није старије од једнога века и да је настало тек онда кад је сточарство почело да опада, те су они били принуђени да мењају занимање. Ово исељавање пада у исто време са нестајањем неких мијачких села, као села Орехова, код манастира Св. Јована Бигорског, Старог Села код Сушице, Главиног Села надалеко од Лазаропоља и Лопушника изнад Тресонче. Из Главиног Села и Лопушника неки су се населили у Лазаропоље. Има их отсељених у непосредној близини, у селу Ехловцу у Копачу. Највише их је отишло даље, у околину Битоља и Прилепа. Тако је чисто мијачко велико село Смиљево, недалеко од Гопеша код Битоља. Његово становништво је из поменутих напуштених села и још из села Росоке. Смиљево је истога типа као и села суседних Аромуна. Задржали су мијачку ношњу, нарочито жене. Других досељеника има доста у Крушеву, измешаних с Аромунима, са којима се лако сроде и укрштају женидбама и удадбама. Мијачких досељеника има и у селу Слепчу, северно од Прилепа. Напослетку их има отсељених чак и у велешком крају, где су изнад села Богумила у изворишту реке Бабуне основали села Ореше и Папрадиште. Села мијачких отсељеника су увек на великим висинама или у подножју високих планина, да би се могли бавити о сточарству.".

П О В И К

СЕ ПОВИКУВААТ СИТЕ ЛАЗОРОВЦИ И ПРИЈАТЕЛИ НА ЛАЗАРОПОЛЕ ДА ДОНИРААТ ПАРИЧНИ СРЕДСТВА НА СЛЕДНАТА ЖИРО СМЕТКА ОДОБРЕНА ОД МЕСНАТА ЗАЕДНИЦА ЛАЗАРОПОЛЕ

ЗДРУЖЕНИЕ НА ПОРАНЕШНИ ЖИТЕЛИ НА ЛАЗАРОПОЛЕ

ЖИРО СМЕТКА: 300000003337224
ДЕПОНЕНТ БАНКА: КОМЕРЦИЈАЛНА БАНКА

МЕСНА ЗАЕДНИЦА ЛАЗАРОПОЛЕ ВЕ ПОВИКУВА СИТЕ ЗАЕДНО ДА УЧЕСТВУВАМЕ ВО АКЦИЈАТА ЗА СТОПИРАЊЕ НА ПРОЕКТ ПЛАНОТ ВИКЕНД НАСЕЛБА

Поддржувачи
Совет на Месна Заедница Лазарополе
Здружение на поранешни жители на Лазарополе
Еколошко друштво на Лазарополе
Црковен одбор на Лазарополе
Лазороска младина

ТЕШКИОТ ЖИВОТ НА ЛАЗОРОВЕЦОТ

The Hard One Teskoto Gligor Smokvarski / Тешкото Глигор Смокварски

"Ој овчарче" - Прекрасна мијачка песна.

КРВ ЛАЗОРОВСКА

Благоја Грујовски - Концерт .

Macedonia Time Lapse - Sunset after Snowfall HD - Lazoropole - Kolevski Voislav - Vojce

Macedonia Time Lapse - Panorama of Lazoropole HD *** Kolevski Voislav - Vojce

Истражи ја Македонија - Тресонче и Лазорополе

ИЛИНДЕН 2012_МАЈОВЦИ_МАНУКОТ

Мијаци без гајлиња

Мијаци без гајлиња
ИСТРАЖИ ЈА МАКЕДОНИЈА

Крсте Коловски - автор на фреските од Св. Димитрија

Lazaropole Sokolica Лазарополе Соколица

ЛАЗАРОПОЛЕ - АЛФА ТВ

ТВ Галерија - Анте Поповски, Живот и дело. (ТВ ОРБИС - Битола)

„Живот„ посветена на Анте Поповски, на ТВ Алфа

Clip from Jadran Film 1948 production. This version of Teskoto is from the village of Lazaropolje

Povratesko,s. Lazaropole

lazaropole winter 2009

Naum Petreski -- Lazaropole tamu najgore

Св. Јован Бигорски

Св. Јован Бигорски
www.bigorski.org.mk

ИЗЛОЖБА НА СЛИКИ ОД ЈАНА ЈОВАНОВА

ИЗЛОЖБА НА СЛИКИ ОД ЈАНА ЈОВАНОВА
Во тек е продажна изложба на слики од Јана Јованова во KAFE LI. Изложбата ќе биде отворена до 05.мај.2015 година (ул.Анкарска бр 23, Скопје, секој ден од 08:00. до 00:00 часот). Изложени се дела од различни периоди од нејзиното творештво, работени во техниката масло на платно. Сите информации за сликите можете да ги добиете на телефон 075/92-28-30.

MAKEDONIJA PAT

MAKEDONIJA PAT
МАКЕДОНИЈА ПАТ

Македонско Друштво "ИЛИНДЕН"-Тирана

Македонско Друштво "ИЛИНДЕН"-Тирана
www.ilinden-tirana.com

Да го спасиме сливното подрачје на Мала Река!

Да го спасиме сливното подрачје на Мала Река!
Да го спасиме сливното подрачје на Мала Река! ДАДЕТЕ ВАШ ПРИДОНЕС, ПОТПИШЕТЕ ЈА ПЕТИЦИЈАТА! Save Nacional Park Mavrovo!!! Make your contribution please SIGN THE PETITION!

МИР БОЖЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ

МИР БОЖЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ
ВИСТИНА СЕ РОДИ

Blog Post

Popular Posts